Karla Hajman

"Prst kojim pokazuješ u pravcu drugog, postaje buduće oružje"

Karla Hajman je rođena u Beogradu. 1999. godine, tokom bombardovanja koje je vršio NATO, njen otac je tada 16-godišnju Karlu i njenu sestru poslao u Italiju. Učila je italijanski, završila školu i studirala biotehnologiju. Nakon što je jedno vreme istraživala na čuvenom institutu Karolinska u Štokholmu, odlučila je da se okrene svom stvarnom pozivu –postala je ulična muzičarka u Barceloni. Danas živi i radi kao komičarka u Berlinu. Za ZETRA-projekat govori o mirovnom pokretu u Srbiji.

Ja sam jedan od malobrojnih članova moje porodice koji su rođeni u Beogradu. Ostali potiču iz Bosne, Hrvatske, Mađarske i Njemačke. Mi smo katolici, evangelisti, pravoslavci i muslimani. Cela moja porodica je jedan veliki mirovni pokret. Zahvalna sam svima na tome, jer zbog toga niko ne može da mi ispire mozak.

Pre rata je bilo svejedno odakle si. Svi smo bili Jugosloveni. Sve je bilo jednostavno. A onda se sve iskomplikovalo.

Da je neko tada mogao ljudima da pokaže njihovu budućnost u naredne četiri, u narednih 25 godina, sigurna sam da bi svi izašli na ulice.

Imala sam devet godina, ali svega se dobro sećam. U nemačkom jeziku postoji termin koji dobro opisuje osećanje koje je tada vladalo, a koji prevedeno glasi: “zapanjena ćutnja”. Nikada nisam osetila ti trunku neke diskriminacije zbog toga što nisam stopostotna Srpkinja, niko u mojoj porodici nije doživeo tako nešto, ni pre, ni tokom, ni posle rata. Ali odjednom se pojavila neka tenzija i neki strah od našeg lokalnog režima. Odjednom je moj tata rekao: “Ne smete nikome da kažete odakle sam.” A ja sam pomislila: “OK. Ali tamo smo bili prošle godine na odmoru. Odjednom se za jednog komšiju govori da je dezerter, šapuće se da “nije hteo u rat, samo ne govori nikome...” A onda neko od komšija jednostavno nestane. Odjednom su svi mladići koji žive u komšiluku otišli negde. Ko još u 19. godini života želi u rat? Iznenada su kod nas došle moja baka iz Banjaluke i baka iz Sarajeva. Ostale su bez svojih stanova, kod njih je rat. Moj deda Srbin, koji je sa svojom suprugom Hrvaticom živeo u Dubrovniku, pobegao je u Zagreb. Jedan ujak je otišao u Štokholm jer su dve armije želele da ga mobilišu: jedna da se bori na strani Hrvata, jedna da se bori na strani Srba. Njegova majka je bila srpsko-bosanskog porekla, a njegov otac nemačko-hrvatskog.

Dobro se sećam brojnih protesta u Beogradu, iako sam bila mala. Već 9.marta 1991. su izbile prve velike demonstracije. Ljudi tada nisu bili protiv rata, tada ga nije ni bilo. Protestovali su zbog stanja u zemlji, protiv nacionalističke vlade. Tada je prvi put JNA izvela tenkove na ulice protiv vlastitog naroda. I danas se bojim policije. Tada sam naučila da je ona tu da bi tukla ljude.

I u Beogradu su održavani koncerti. Tri benda koja su nastupala i u hali ZETRA, Partibrejkersi, EKV i Električni orgazam, na kamionu su se vozili kroz Beograd i svirali za mir. Čak i po okončanju rata 1996. bilo je mnogo demonstracija. Pet-šest meseci su održavane svakodnevno. Protestovalo se zbog političke situacije u zemlji, zbog četiri godine tolike nečovečnosti.

Nije mržnja stvorila rat, nego je rat stvorio mržnju.

Sećam se moje učiteljice iz osnovne škole. Bila je to prava “socijalistička” učiteljica. Mogla je slobodnom rukom na tabli da nacrta kartu cele Jugoslavije, sve glavne gradove, sve veće reke i planine – i to za dva minuta.

Prvog jutra nakon što su počeli sukobi u blizini Vukovara došla je u školu ljuta i razočarana. Okupila nas je i rekla: “Ovo je jedan bratoubilački rat. To je neljudski. Ovo je sramota za celo čovečanstvo.” Nije bila jedina koja tako misli. Za mene su ljudi poput njih bitan deo velikog mirovnog pokreta koji je do danas ostao nevidljiv.

Dobro se sećam koliko je olakšanje nastalo nakon četiri godine rata i embarga, kada je potpisan Dejton. A onda je došla 1999. i ponovo niko nije mogao da veruje šta se dešava. Osam meseci sam se pripremala za dva klavirska koncerta, u školi smo spremali pozorišnu predstavu. Nisam mogla ni da zamislim da bi nešto moglo to da spreči. Koncerti i predstava nikada nisu bili izvedeni, jer je NATO bombardovao Beograd. To je bio trenutak u kojem je moja porodica odlučila: dosta je bilo. Moja sestra i ja smo poslane u Italiju. Tamo je živela moja majka s očuhom, nakon razvoda s mojim tatom koji joj je i danas najbolji prijatelj. U Italiji sam sedela na kauču i gledala na vestima kako padaju bombe po Beogradu. Znala sam da je tamo moj tata, moja baka, moja tetka, moj momak, da tamo žive ljudi koje poznajem. Tamo je moja osnovna škola, muzička škola, moja gimnazija.

Tokom devedesetih smo mi Jugosloveni postali simbol etničke mržnje. Prema mom mišljenju, odgovornost za to u dobroj meri snose mediji, ne samo jugoslovenski, nego i mediji u celom svetu koji su tu mržnju stavljali u centar pažnje. Kada sam 1999. došla u Italiju bila sam konfrontirana sa ovakvom slikom o nama: “Aha, ti si iz Beograda? Ti si Srpkinja, terorista, fašista.” Pokušavala sam da objasnim da su stvari mnogo komplikovanije nego što se to čini, ali su ljudi mislili da ih lažem. Tada sam pomislila: “Hej, ja postojim. Dakle, ja sam živi dokaz dugogodišnjeg mira, jedinstva i multikulture. Ja i milioni drugih Jugoslovena." Na početku su me te predrasude prema nama jako bolele i ljutile.

Ali jedva da mi je iko verovao – ne nakon deset godina propagande koja je izveštavala isključivo o mržnji u Jugoslaviji. Pri tome su stvari bile obrnute: rat nije izbio zbog mržnje, nego je mržnja izbila zbog rata.

Čak i uoči samog rata i na njegovom početku, život u Beogradu je podsećao na današnji život u Berlinu. Niko nije mogao ni da zamisli da će se desiti tako nešto. I upravo zato se i desilo. Mnogo ljudi je tada izlazilo na ulice i na koncerte za mir. Sigurna sam u jedno: da im je tada neko mogao da pokaže kako će stvari da izgledaju u budućnosti, u naredne četiri ili 25 godina, niko od njih ne bi ostao kod kuće i pridružili bi se onima na ulici.

To je potpuno isto kao i danas sa Brexitom. Niko nije mogao da zamisli da će do toga da dođe. Čak ni Britanci koji su glasali za “leave”, čak ni političari koji su se zalagali za to nisu verovali da će Brexit postati stvarnost. A ipak se to desilo.

U Evropi se upravo može videti da desničarske partije dobijaju sve veću podršku zbog toga što ljudima uteruju strah u kosti od drugih ljudi koji su naizgled drugačiji. Ti nacionalisti to ne rade iz ljubavi prema svom narodu, nego iz sopstvenog interesa. Lako je prstom pokazati na drugog. Ali ja sam na vlastitoj koži osetila: prst uperen na druge ljude je početak uperenog oružja.