Milan Trivić

Izbjeglica u svom vlastitom gradu

Milan Trivić je prije rata radio za Yutel, posljednji informativni program ex Jugoslavije. On je sa grupom sarajevskih rokera inicirao ideju koncerta “Yutel za mir”.

1991 radio sam za Yutel, posljednji informativni program ex Jugoslavije. Naša urednička politika bila je mir. ”Yutel za mir”, to je bila naša misija, naša vizija. Potpuno smo bili nezavisni i neopterećeni. Imali smo apsolutno najbolji tim novinara u Jugoslaviji. Ali je taj nacionalizam kujao na sve strane okolo. Bilo je napada na releji, na ukidanju signalama, zatvaranje.

Ideja za koncert “Yutel za mir” razvila se od jedne grupe Sarajevskijh rokera. Tu su bili Amir Bašo Lazy, Tifa, Gino Banana, Brano Likić producent… Oni su imali studio u domu mladih na Skenderiji. I pošto sam ja bio blizak s tim ljudima oni su mene pozvali i pokazali šta prave. Vježbali su i komponovali tu pjesmu „Yutel za mir“. Ja sam mislio da je malo pretenciozno da se pjesma zove Yutel za mir, jedna TV kuća sad da sebe propagira. A danas mi je drago. Prvo smo mislili da tu pjesmu jednostavno snimimo i da je emitujemo u programu kao prilog. Ali ta ideja je počela da raste, raste i raste, onda se to, na neki način, ”otkačilo” i od mene i od ovih začetnika same ideje.

Konačno, 28. jula 1991. godine, su došli sve popularni bendovi Jugoslavije u Sarajevo. Svi su htelji da učestvuju, čak je bio problem da se neko ne naljuti ako ga ne zovemo. Koga kod zovnete došao je i ne pita nizašto drugo. Ljudi iz cijele zemlje su došli, desetine hiljada. Koncert je trebao biti održan na otvorenom, ali onda je počela padati kiša, pa smo odlučili da se preseli u Zetru. Svi su morali pješke da idu, pa je koncert kasnijo, i tako dalje. Čak i taksiste su vozili publiku besplatno do dvorane. Na taj datum su se ljudi okupili da proslave mir. To nisu bili pasivni slušaoci, koji dolaze na koncert da čuju muziku. Oni su bili sastavni dio događaja.

Koncert je počeo pjesmom "Yutel za mir", i a na kraju svi su je ponovo otpjevali.

"...nosi pušku, uniformu, pita me - šta si ti?"

Meni je rat počeo kada sam poslije jedne emisije s autom krenuo kući. Kod aerodroma zaustavi me patrola: ”daj ličnu kartu, daj ono, daj ovo, otvori gepek. Ja vidim da je ozbiljno. I tada je u mene već počelo onako … Bio je neki mladi vojnik, ne znam da li je imao 18 godina, nosi pušku, uniformu, pita me - šta si ti? Posto se zovem Milan Trivić, sad on ne može da ”vidi” dali sam ja hrvat ili srbin. Šta ću ja sada? Najgluplje pitanje koje meni neko može postaviti. Najradije bih ga udario šakom. Međutim, čovjek ima pušku, ja mu kažem ja sam srbin, šta i jesam po svojim roditeljima, mada ja svoj identitet gledam drugačije, nisam nacionalist. I sad on opet gleda. Opet pita - Jesi li ti stvarno srbin? Ma, bolan, jesam… i tako dalje. Tada sam shvatio da je krenuo rat”.

Poslije te barikade ja sam ipak stigao do kuće ali više nisam mogao doći na posao. U međuvremenu Yutel je prestao sa radom, a ja više ni mogao ni da dođem na posao. Prošlo su već, možda i dva mjeseca. To naselje se zove Dobrinja gdje sam tada živio, nisam mogao izaći iz svog naselja jer je ono bilo potpuno okruženo. Nisam mogao da dođem do zgrade televizije. Kasnije sam morao pobjeći od kuće i postao sam izbjeglica u svom vlastitom gradu, 500 metara od svoje kuće. Samo sam pretrča jednu livadu, morao sam pobjeći, nisam se imao gdje vratiti. Zamislite sebe, ovog trenutka da negdje odete, i ne možete nazad kući. Nemate ništa. Samo to što imate na sebi. Onda sam našao neki stan, prazan stan. Otvorite, uđete, spavate, tražite da jedete, i tako je počelo…

Radio sam nadalje kao novinar. Neko mi je onda donio neku VHS kameru. Ja sam počeo da snimam. Snimio sam u Dobrinji 14 sati dokumenata, napravio sam neke dokumentarne filmove. Jedan od njih se zove “Vjenčanje u Sarajevu”. Potresna drama. Jedan mladi par se htjeo vjenčati. Dan uoči vjenčanja mladoženja je poginuo. Kao što je planirano, u isto vrijeme, održano je ovo pripremljeno vjenčanje, iako je mladoženja mrtav, a tek onda su ga sahranili.

Ja sam bio u Sarajevu do početka '95. Nakon toga otišao sam za London, radio sam za BBC seriju ”Smrt Jugoslavije”.

Danas znam da se rat može proizvesti u ”sekundi”, u svakoj zemlji na svijetu, samo ako imate dovoljni broj budala. Ja se izvinjavam za ovu grubi riječ, ali bukvalno, budala. Destrukcija je mnogo lakša od konstrukcije. Mir se mukotrpno gradi. Ali može se srušit vrlo, vrlo jednostavno. Mislim da toga buduće generacije moraju biti svjesni. Ja sam, na žalost, prošo kroz sve to. Naučio sam to, a bio sam u zabludi. Mi smo svi živjeli normalno, fino... Mislio sam da se ne može ništa desiti, da ne može doći do rata. Čak i kad je počelo da puca, ja sam govorio, ma ovo će proći za 15 dana. Pa sam onda mislio, ma Evropa neće dozvoliti da se ratuje krajem 20. vijeka. Na žalost to su bila razočarenja.